Гимназија „Жарко Зрењанин“ из Врбаса средином априла месеца расписала је Конкурс за

3. ФЕСТИВАЛ СРЕДЊОШКОЛСКЕ КРАТКЕ ПРИЧЕ са циљем афирмисања кратке приче као књижевног жанра.

 Фестивал је основан 2018. године, са циљем да негује мултикултуралност међу средошколцима и подстакне стваралаштво младих који деле заједничку љубав према писаној речи.

Овогодишњи Конкурс затворен је 21. маја 2021, а учешће на Фестивалу узео је велики број средошколаца са територије целе земље.

Све приче су  шифроване  по редоследу приспећа, а трочлани жири имао је тежак задатак да, од великог броја пристиглих прича, издвоји и рангира пет најбољих у овој школској години.

Жири Фестивала оцењивао је радове у следећем саставу: Горан Лабудовић Шарло, књижевник; Јелена Вујовић, проф. српског језика и књижевности и Младен Ђуричић, проф. српског језика и књижевности. Они су истакли да су пристигле приче озбиљно написане и да свака од њих завређује посебну читалачку пажњу.

 Прва три места заузеле су:

1. место: Ведрана Гачић – „Моћ племенитости“ Гимназија „Бора Станковић“, Врање (Наставник: Тања Русимовић)

 2. место: Душан Цвејић – „Повратак“ Пожаревачка гимназија, Пожаревац (Наставник: Ненад Милошевић)

 3. место: Анђела Гогић – „Испричаћу ти једну причу“  Техничка школа, Стара Пазова (Наставник: Јасмина Тешић)

ИСПРИЧАЋУ ТИ ЈЕДНУ ПРИЧУ-АНЂЕЛА ГОГИЋ

Лежим на ливади, поглед ми се простире на прелепи призор заласка Сунца. Душа се спрема да напусти тело. Волим да одбројавам последњих пет секунди пре него што зађе и изгуби ми се пред очима. Тада ми се у глави нижу слике од почетка до овог трена мог живота. Почиње последње одбројавање. Пет, црни гавран је раширио своја крила изнад крвавог поља косовских божурова.Објављује крај битке, српској мајци  у кљуну носи крв њеног мртвог сина. Четири, историја се понавља.  Ноћ ,тамна, хладна, Божић је сутра, знам да ме чекају кући, али исто тако знам да ми је ово последња ноћна стража. Жив им се нећу вратити. Три, ,,Мама ово је само грмљавина, јел тако? Тако је Милице, хајде узми меду идемо назад у подрум.“ Ноћ када су зле чике  пожелели ведро небо над Београдом. Ноћ када су је  отели из наручја њене маме. Два, манастири, споменици, гробови горе у вечитом пламену. Странци нам ломе крстове и скрнаве светиње. Беже са својих огњишта да би рушили наша. Остављају своје како би отимали наше. Један, хлеб и мало соли је довољно да се нахрани цела породица . Деца  нам умиру из дана у дан, од болести, од глади. ,, Мама ти си мени лепа и ако те не видим, имаш прелеп глас иако те не чујем, певам ти иако не могу да изустим, плешем ти иако не могу да се померим, волим те иако то не могу да осетим. Сунце је зашло.Хладна и охола ноћ се спустила. Небо се осуло ситним и сјајним душама. Дечијим, херојским душама које су свој живот завршиле за само пет секунди. Суза ми клизи низ лизе и са собом носи горчину овог света, јад и јецај душе. Т онем у сан и пуштам да ме гута тама. Осећам да лебдим, високо изнад тла. Светлост, блистава и топла. Нема више бола и језе, само срећна и насмејана лица која ме с радошћу дочекују. Ту се завршава једна прича, а почиње друга.